EkoPsihoTerapija

Mnogo toga je napisano o poremećajima ličnosti. Poznata klasifikacija DSM-V ih deli u tri klastera: A (ekscentrični, neobični), B (emocionalni, impulsivni) i C (anksiozni, izbegavajući). Ako se podsetimo Bowleby-jeve terorija o privrženosti, mogli bismo napraviti analogiju da je klaster A onaj koji se parališe (freeze), B se kofrontira (fight), a C beži (flight). Iopak,. sve ovo je na individualnom nivou. Može li se i društvo slično posmatrati, naravno, uz veliko pojednostavljenje i poprilićno antropomorfizacije.

Današnje društvo pati od mnogo toga. I ako je bilo neurotićno, poprilično pogođeno različitim poremećajima raspoloženja, ponekad delirantno i sklono zavisnostima, ono što ga karakteriše je hipersenzibilnost na krizne situacija, niži praga reagovanja, ponašanje koje se postaje sve rigidnije čak i bez aktivne krize u okolini. Društvo pokazuje simptome poremećaja svoje ličnosti, ili, bilo bi možda prikladnije napisati, poremećaji kolektiviteta-kolektivnosti.

Mešani poremećaj bi možda bio najbliži trenutnom stanju. Sistem flight, fight, freeze. Društvo je sve manje elastično. Društvo pati. I opet društvo nije individua, sastavljeno je mnoštva nas i Drugih. Doduše, i naša individualna psiha je sastavljena od mnoštva naših delova-kompleksa. Ima analogije, ali i dosta razlika. Najpre, individua, čak i ako ne primećuje probleme svoje interakcije sa okolinom, neko Drugi može pomoći, ukazati na to, biti stimulišići kontrast. Objektivnog posmatrača je manje lako naći u slučaju društva. Ko može da leči društvo, da bude dobronamerni terapeut? Koga bi Društvo moglo da prihvati kao pomagača?

Možemo li sami da se organziujemo? Isto onoliko koliko i harmonija tela i uma pomaže: mnogo, ali ništa bez Drugog. Potreban nam je Drugi da bismo bili zdraviji mi. Čak kad mi znači sistem. Drugi u nama oblikuje nas prema Drugima i Sebi.