EkoPsihoTerapija

Mnogo je ismevaju ili nazivaju “bolešću bogatih”. Ipak, bogati su ti koji će, verovatno, poslednji patiti od realnih posledica klimatskih promena. Već sada vidimo prve naznake problema sa kojim se suočavaju male ostrvske zemlje i zemlje bez resursa za neometano hranjenje svojih građana. Klimatske migracije će se intenzivirati iz zemalja koje su pogođene – najčešće su to ekvatorske zemlje koje su već suočene sa ekonomskim i političkim problemima. Čista voda, kvalitetna hrana i netoksičan vazduh – sve su skuplji.

Ekopsihologija ima više oblasti interesovanja, ali se najčešće spominje u kontekstu ekoanksioznosti, strahovanja od budućnosti ugrožene klimatskim kolapsom. Kolapsalgija je vid ekoanksioznosti u kojoj unutrašnji svet počinje da odražava ono od čega strepimo u spoljašnjem: kolaps, propadanje, neminovna i trajna kriza – i odvija se parlaleno na fiziološkom, emocionalnom i idejnom planu. Solastalgija je nešto drugačija – neka vrste nostalgije unapred – “žao mi je budućeg sveta koji neću nikad upoznati , je ron upravo nestaje sadašnjim štetnim ljudsikm delovanjem”. Solastalgija nije mentalni poremećaj – to je mnogo bliže realnom poimanju sveta bez uetanja u očaj, ali , isto tako, i bez negiranja i bežanja od stvarnosti. Ekoemocije su čitav spektar reakcija na neopipljivu bojazan od onoga šta će biti: bes, tuga, indiferentnost, cinizam, ljutnja, stid…

Ekopsihologija nije nov pojam – Theodor Roszak je uvek termin pre 40-ak godina. Njen razvoj se ubrzao us kaldu sa intenzifikacijom klimatskih promena, ali i redovnim GIEC raportima i sve većom medisjkom pažnjom. Jedini način je da se o tome govori, čak i ako boli. jer neće manje boleti ako se pretvaramo da ne postoji.