EkoPsihoTerapija

Svet se ubrzao. Sa i bez problema, svet je sve brži. A brzina nema vremena za dubinu. Sve je površno. Vino je samo alkohol ako mu se ne posveti vreme. Čokolada je samo slatka, ako je ne ostavimo da se topi u ustima. U jurnjavi nema mene – ima mog instinkta, nešto moje Persone (socijalne maske) i poprilično Senke (sve ono što neću da priznam sebi da koristim kako bih pobedila). I tu se “Ja” gubim. Ali, ne mogu da stanem kako bih se pronašla, već jurim sve više. Možda sam tamo napred. A kad nema mene, nema ni Drugih. Drugi su u svojim sapunskim mehurima, duvajući svom snagom u njihove membrane da ne puknu. I tako jurimo. Pa još više ubrzavamo svet.

Usporenje ne stiže da bude u modi. Ponekad je “greenwashed” – u slow-food, u mindfulness-u, u tihovanju. Konzumira se prema receptu, a između opotrebe iscuri iz organizma. Usporenje koje je integrisano, koje nešto znači i koje je podnošljivo uprkos izazovu i potrašnji sveta, je retko. Možemo usporiti, ali gubimo mnogo. Jedino nas kritična masa može spasiti – da svi usporimo odjednom. Ali i to se da zloupotrebiti, nazvati drugim imenom ili mu se ukrasti ime. Možda da probamo polako da usporimo. Polako, ali sistematično. Ili, da priznamo sebi da nećemo usporiti, ne da nam se, ne želimo, previše je značajno pripadanje sadašnjoj masi, preopasno isticati se, preodgovorno biti prva ili prvi. Možda je i to ok. Možda je ok i izgubiti ovu bitku sa vremenom i ovo nastojanje da ljudsko biće nastavi da postoji. Ali, bilo bi ok onda, bar, to nazvati pravim imenom.