EkoPsihoTerapija

U trenutku velike krize jedino što možemo da uradimo je da primenimo naše (dosad, u našoj ličnoj istoriji) najefikasnije mehanizme odbrane koji se grupišu u modalitete: “napadni”, “pobegni”, “zamrzni se”. Tu nema mnogo racionalnog; to je puko preživljavanje. Problem je što su situacije pukog preživljavanja retke (ili bi bar trebalo da budu retke, statistički gledano). Ipak, nije tako. Globalno ubrzavanje sveta je podstaklo jednu hroničnu izloženost stresu. Ono što je rešivo ako je akutno, postaje iscrpljujuće ako je hronično. Drugim rečima, mnoge osobe su kontinualno u fazi preživljavanja koju rešavaju nekim od svojih uobičajenih načina (i nemaju dovoljno mirnog prostora kako bi se adaptirali nekim novim mogućnostima i novim taktikama). “Ja” uvek pobeđuje, jer jer to ono esencijalno koje moramo sačuvati kako bismo nastavili naše postojanje u budućnosti. Tu se ulazi u jednu zamršenu petlju:

“Ja” se postavlja kao prioritet – nema dovoljno ni vremena ni prostora za “Ne-Ja” – konstantno vraćanje na “Ja” ne dopušta da se “Mi” učvrsti – “Mi” je fragilno – “Mi” nije prioritet za budućnost – bez “Mi” nema mogućnosti da se sadašnja situacija promeni i ubrzanje koje izaziva aktuelni svet se nastavlja, jer individualna “Ja” ne pokušavaju (a i ne mogu) sami da uspore svet (osim ukoliko bi bili sinhronizovani za šta je neophodna ili solidana akcija ili neki unutrušnji zajednički usklađeni motivator promene) – svet nastavlja da se ubrzava – “Ja” se spašava kako ume – petlja se nastavlja

Dakle, ukoliko ne nađemo našina da dodamo malo mesta i ukrademo malo prioriteta od “Ja” za “Mi” nećemo uspeti. Ali, “Ja” se neće žrtvovati samo za “Mi” , potrebna je kritična masa. I tu, opet, dolazi na scenu solidarnost. Solidarnost je vera, bez dokaza, bez sigurnosti, da “Mi” ima smisla, da može i da prevaziće “Ja”. U svetu bez ideala i iluzija, zlopameteći predhodne izadaje istih, teško je pouzdati se u smisao “Mi” u kome možda nema “Ja”. I, ponovo, jedino kada se to desi, petlja će moći da se odmrsi.