Možda ništa. Ali ako bude nešto, a moglo je bolje, kako ćemo sa tim. Da li je u redu da prepuštamo sve budućim “Ja”, budićim generacijama, svojoj i budućoj deci? Možda pitanje korektonosti i moralne vrednosti tog prepuštanja nije adekvatno, jer, opet možda, nema neke apsolutne pravde ni apsolutnog ethosa. Pa čak ukoliko je tako, menja li to išta – jer nema neke buduće kazne ili nismo tu da vidimo rezultate manjka naših akcija, da li to znači – znači li to da je u redu da se smanje šanse za uspeh prezivljavanje nekih budućih “Mi” zbog nas sad. Možda neće ni postojati, pa i nije bitno? Ili ih mrzimo, jer su u budićnosti? Živeće kada nas više ne bude? Jesmo li sposobni da volimo one koje preživljavaju dok mi umiremo? Da li je solidarnost zajedničkog umiranja prihvatljivija od solidarnosti zajedničke akcije kako neki od nas ili njih ne bi umro?
EkoPsihoTerapija 