U ekopsihologiji se priča o osećanjima – sve ono što osećamo kada smo prinuđeni da pogledamo ravno u oči današnjem svetu, a naročito globalnom zagrevanju i stanju planetarnog zdravlja. Tih osećanja je nebrojeno; ljudi su kompleksna bića sa mnoštvom emocionalnih reakcija na faktore stresa, posebno kada govorimo o prolongiranom stresu kome se ne vidi kraj. Najčesće se govori o ekoanksioznosti: neizvesnost stvara strah, strah od nepoznatog, a potencijalnog opasnog po egzistenciju. Anksioznost nije jedina – ima tuge, besa, nemoći, razočaranosti, izdaje, frustriranosti, nade. I ima mnogo reakcija na naizgled sveopštu nezainteresovanost većine. Naravno, nije zahvalno generalizovati – često je ta nezainteresovanost odraz nemoći, bega, negiranja, potiskivanja i mnogobrojnih drugih mehanizama odbrane. Ipak, ona je prisutna, isuviše mnogo prisutna za nešto što je stvarno i što ide ka gorem. I rekacija je često bes. Besni smo na one koji su pasivni. Umesto da razumemo njihovo zatvaranje očiju, još više ih teramo od sebe sučeljavajući ih sa nerijatnim istinama. Nema vremena za čekanje, uglavnom je još jedna dodatna istina koja objašnjava intenzitet i nestrpljivost ekomilitanata. Ipak, svet ne može brže od svog kapaciteta za metabolizivanje novih informacija.
Entropija jednog sistema se uvećava proporcionalno novinu informacije. Entropija jeste mera nereda, ali je , takođe, i pokretačka sila sveta. Potrebno je hodati uz nju. Svet je ubrzan. Metabolizacija (svarivanje novog i neprijatnog) se možda mora malo adaptirati toj brzini sveta kako bi ga sustigao i, potom, poradila na usporavanju ili menjanju. Ipak, to svarivanje ima svoje limite – a sa druge strane, vreme za promene ima svoje datume isteka roka. Moraju se sresti, moraju imati bar neki minut preklapanja kako bi bilo moguće da se nešto uradi. Stoga, ne može bez traženja promena i ne može bez ljudi koji će izneti te promene ukoliko ih one ne preplave i zakoče. Dijalog je neophodan.
EkoPsihoTerapija 