Možemo, na primer, da se odlučimo za budućnost znajući da nas neće biti u njoj.
Možemo da uzmemo malo od “Ja” i da damo “Mi” bez da se izgubimo.
Možemo da znamo naše lične granice, dokle sam ja “Ja” i koliko mogu da podnesem? I istovremeno, da imenujemo ono što nije naše ili se plašimo da je naše ili ne želimo da bude naše?
Možda bismo mogli da se zapitamo šta zaista želimo i koliko nam je stalo do budućih Ja?
Koliko zbilja volimo sebe? Ukoilko nismo sigurno i ima dosta maglovitih predela u toj ljubavi, možda bismo mogli da razumemo koliko je još teže voleti neka buduća “Ja” ili neku (svoju ili tuđu) decu?
EkoPsihoTerapija 